POSLE 100 GODINA NAŠLA SAM SVOG DEDU AĆIMA ROGANA HERCEGOVCA IZ DABRA NA OSTRVU ELIS I VRATILA PORODIČNI DUG: "Na tvom grobu nema ničega"


Kolumne | 19.12.2020

I kada bi televizor ućutao, tata bi progovorio i deda iz Hercegovine bi se pojavio... U trodelnom odelu, sa šeširom, gospodin u kome bi teško bilo prepoznati seljačića koji je sa 28 godina otišao u Ameriku, rudara koji se obogatio kopajući zlato na Aljasci, ratnika koji je prešao Albaniju i borio se na Solunskom frontu...


Nisam ga nikada upoznala jer je preminuo 14 godina pre nego što sam ja došla na svet. Ne znam kako izgleda, jer je porodica sve njegove fotografije sahranila sa njim. Nisam mu nikada sveću na grobu zapalila, jer se tačno mesto njegovog počivališta ne zna... Niko mu nije podigao spomenik, kamen stavio ili drvo posadio da bi se znalo gde su mu kosti... Jedino što znam da počiva negde na groblju u Kadinom selu kraj Skoplja...


Aćim Roganović moj deda po ocu, bio je samo porodična legenda.... Priča koja se pričala retko jer moj otac nije voleo da priča... Uvek je bio zauzet, a i kad nije, radije je gledao televizor nego zadovoljavao radoznalost svojih potomaka posebno pričama o čoveku o kojem ni sam nije znao mnogo... Obično bi se deda pomaljao iz magle vremena kada bi nestala struja, što zbog kvarova, što zbog restrikcija tako čestih u komunističko vreme. I kada bi televizor ućutao, tata bi progovorio i deda bi se pojavio... U trodelnom odelu, sa šeširom, gospodin u kome bi teško bilo prepoznati seljačića koji je sa 28 godina otišao u Ameriku, rudara koji se obogatio kopajući zlato na Aljasci, ratnika koji je prešao Albaniju i borio se na Solunskom frontu...


- Malo je falilo da ostane u Americi, zaljubio se tamo u neku devojku, ali njen brat nije hteo da mu sestra pođe za rudara i tuđinca. Potukli su se, a zatim pomirili i zajedno pili – prenosio nam je tata jedan od dedinih doživljaja u obećanoj zemlji.


Tata nije znao kada je deda otišao u Ameriku, ali je tačno znao kada se vratio.


Dobrovoljac u Prvom svetskom ratu


- Čim je počeo Prvi svetski rat, došao je u Srbiju kao dobrovoljac. Upućen je u Kragujevac, on i njegovi prijatelji „Amerikanci“ na regrutaciju su došli u frakovima i sa cilindrima. Rečeno im je da se rasporede po Srbiji i da čekaju poziv za front, te da će onaj ko se ne odazove dobiti metak u čelo – pričao je otac i stavljao prst na glavu.


Deda je imao neku familiju u selu Nova Topola kod Bojnika, pa se tamo uputio da dočeka poziv u vojsku. Tu je upoznao seosku lepoticu Božicu Cerović i imao taman toliko vremena da je oženi pre nego što je otišao na front. Njoj je ostavio i dragocenosti koje je doneo iz Amerike, stekavši ih kopajući zlato u Klondajku... a sa sobom u rat poveo i njenu braću.


Rat je preživeo, ali ga je dočekalo siromaštvo... Ništa od blaga donetog iz Amerike nije zatekao... Komšije koje je otišao da brani bi noću sa oružjem dolazile i od bespomoćne žene odnosile sve što joj je muž ostavio.


- Prepoznao je prsten sa urezanim imenom i datumom boravka na Klondajku na jednom meštaninu, ali mu je on kazao da ga je od nekog kupio... Sve je nestalo, čak i nakit koji je ženi ostavio, ukosnice za koje je pričala da su tako sijale da su osvetljavale sobu, medaljon u obliku srca pun zlatne prašine, baš ništa nije ostalo – pričao je tata.


Selidba u Makedoniju


Kralj Aleksandar je ratnicima dodelio zemlju u Makedoniji pa su se Aćim i Božica tamo doselili i taman stigli da izrode decu do novog rata, kada su ih Bugari proterali u Srbiju. Jedan sin je otišao u partizane, dvojicu jedva punoletnih odveli su četnici da bi poginuli istog dana, a moj otac koji je sa svojih 14 bio premlad da se bori na jednoj ili drugoj strani, bio je sluga u selu sve dok se rat nije završio.


Vratili su se u Kadino selo, tata je otišao u vojsku gde ga je 1951. godine zatekla vest da je deda umro.


Od Aćima ostala samo značka


Osim značke koju je baba Božica uvek nosila, manje kao spomen na dedu, a više jer joj je omogućavala da svuda besplatno putuje kao udovica Solunca, od Aćima više ništa nije ostalo. A, kada je i baba umrla, značka je sa njom sahranjena i od dede više ništa imali nismo. Tata više nije znao ništa novo da nam kaže, pa smo sa braćom i sestrama od stričeva i tetke razmenjivali kockice mozaika dedinog života, na osnovu onog što su oni saznavali od svojih roditelja. A onda smo krenuli svojim putevima, a deda Aćim je ponovo umro jer su njegovi unuci postali odrasli ljudi, i prestavši da budu deca, još jednom ga zaboravili.


Priznajem greh svoj, porodica, karijera, novac, kuća i sve drugo što čini svagdašnji život, nisu mi davali mnogo vremena da se osvrćem za sobom i razmišljam o onima kojih više nema. Sve do juče...


Fondacija "Ostrvo Elis"


Tekst koji mi se pojavio na ekranu telefona o Džonu Malkoviču, o polemici da li je Srbin, Hrvat ili Crnogorac koju je razrešio jedan od aktera priče navođenjem preciznih podataka o njegovom poreklu, potresao me je do srži.... Saznanje da Fondacija ostrva Elis čuva podatke o svakom imigrantu koji je zakoračio na tle Amerike pa čak i slepim putnicima, ostavilo me je bez daha. Drhtavim rukama otišla sam na njihov sajt, našla pretragu putnika i ukucala ime Aćim Roganović... i još jednom se rastužila. Pretraga je dala 0 rezultata... Pokušavala sam i pokušavala, ali je slika na monitoru računara ostajala ista... I onda, kao da sam čula nečiji šapat:


Deda ti je bio Rogan


- Deda ti je bio Rogan, prezime je promenio kada je došao u Srbiju... reči koje su prizvale sećanje na tatinu uzgrednu napomenu o našem poreklu... Kucala sam ponovo, slovo po slovo... da ne pogrešim, devet slova Aćim Rogan... I našla se 18. aprila 1906. godine na ostrvu Elis, i videla dvadesetosmogodišnjaka iz hercegovačkog sela Dabar kako sa braćom Milojem i Ilijom izlazi sa broda "Carpatija" sa 15 dolara u džepu.... Pod brojem 8. na rukom ispisanom dokumentu stoji njegovo ime i svi podaci... Još jednom ga nalazim na listi putnika čuvene "Carpatije"... broda koji je spašavao putnike sa Titanika, torpedovanog 17. jula 1918. godine kada ga je nemačka podmornica poslala na dno mora i u istoriju. Tim brodom moj deda krenuo je iz Trsta u obećanu zemlju koju je napustio da bi se vratio onoj drugoj u kojoj mu se ni grob ne zna.


Na ostrvu Elis postoji muzej u čast imigranata i zid sa imenima mnogih od njih, a potomcima se nudi mogućnost da zahvaljujući donaciji, mesto na njemu, zasluže i njihovi preci. Dok jednom rukom brišem suze, drugom ukucavam traženi iznos, a zatim slova Aćim Rogan... Tražim oproštaj od tebe deda, u ime moga oca, mojih stričeva i tetaka... zato što na tvome grobu nema spomenika, ni kamena niti na njemu raste drvo...


 


Dragana Roganović /telegraf

Loading ...

ANKETA

Da li ste zadovoljni novom autobuskom stanicom?